Идеја препорађања се путем будизма раширила по великом делу Азије. Када је будизам доспео у Кину, Кореју и Јапан, доктрине о карми и препорађању, и схватање да заслужни поступци могу да буду посвећени помоћи душама из нижих исходишта препорађања како би напредовале до бољих исходишта, наишле су на широк пријем.
U različitim povijesnim tradicijama posve se dosljedno zagovara činjenica o tome kako je jedan život samo jedna slika s filmske vrpce naših mnogobrojnih života, naše spiritualne evolucije u ovom materijalnom svijetu.
Reinkarnacija pomeni, da ob smrti duša vedno preide v drugo telo, dokler se ne reši iz neprekinjenega kroga ponovnega rojevanja. Bitja se tako dolgo ponovno rojevajo v svetu dobrega in zla (samsara), dokler se ne osvobodijo korenin zla. Ponovno rojstvo določa vsa pretekla dejanja, besede in misli.
Učenje o seobi duše su zastupali mnogi antički filozofi, između ostalih Pitagora, Empedokle, Platon i orfičari. Empedokle smatra da reinkarnacija obuhvata i bogove, koji su pali za svoje grehe na zemlju i osuđeni na kružna preovaploćenja. On u stihu opisuje svoja prethodna postojanja:
Legende pravijo, da je asketski Gautama najprej šel v kraj Radžagaho (današnji Radžgir), kjer je prosil miloščino po ulicah; ko je je kralj Bimbisara iz Magade zvedel za njegovo iskanje, mu je ponudil delež svojega kraljestva.
Kasniji grčki filozofi nisu prihvatali veru u seljenje duša iz jednog materijalnog tela u drugo. Već je Aristotel smatrao neprihvatljivom ovu ideju pošto svako telo ima svoju sopstvenu dušu, svoj „oblik” („formu”). Nekoliko vekova kasnije, ovo učenje se ponovo pojavilo kod čuvenog novoplatoničara Plotina.
Samo se samospoznata duša može osloboditi okova karme u potpunosti i vratiti se natrag u duhovni svijet. Bhagavad-gita dalje objašnjava kako živo biće prihvaća određenu vrstu tijela prema svojim određenim željama.
Očigledno da postoji sećanje na prošla iskustva, na Professionalšli život. To se sećanje nagomilava kao naše JA, kao ego, ličnost. I taj splet prelazi onda u naš sledeći život.
Po vseh glavnih zgodnjih budističnih besedilih Vinaja jaj bi Devadata skušal razcepiti budistično skupnost, vendar ni enotnosti glede razlogov za spor z Budo.
Zgodbe Džātaka pripovedujejo o prejšnjih življenjih Gautame kot bodisattve, prva zbirka le-teh pa se lahko uvrsti med najzgodnejša budistična besedila.
[1][2] U većini vjerovanja koja uključuju reinkarnaciju, duša ljudskog bića je besmrtna i ne raspršuje se nakon što je fizičko tijelo nestalo. Nakon smrti, duša se samo transmigrira u novorođenče ili životinju kako bi nastavila svoju besmrtnost. Termin transmigracija označava prelazak duše iz jednog tijela u drugo nakon smrti.
[119] Na konju Kantaka zapusti Gautama palačo, spremlja ga je hlapec Čandaka, za njim ostaneta Rahula in Jaśodara.[124] Odšel je do reke Anoma in si odrezal lase. Hlapca in konja je pustil za seboj, odšel je v divjino in se preoblekel v meniško kuto,[a hundred twenty five] po nekaterih različicah pripovedke mu je kuto dal bog Brahma ob reki Anomi.[126]
Sėkmės atveju tai gali paskatinti didelę puikybę, nes net ir akivaizdus atsitiktinumas neretai laikomas praeituose gyvenimuose pelnytu atpildu. Šalininkai į tai atsako, jog Internet ir nusidėjęs žmogus galėjo užsitarnauti pagalbą, todėl tas, kuris galėdamas sąmoningai jos nesuteikė, yra už tai atsakingas.
Prema ovom učenju, čovek se nakon smrti ponovo rađa, read more odnosno njegov duh se prenosi u neko novo biće ili osobu. Tako dolazi do kontinuiranog života, odnosno do besmrtnosti duše.